mashtara

Mozda i dogodi se cudo,
i onda uspijem presutjeti teske rijeci i sve grubo...
Sve sto ljudi govore kad se vise ne vole,
mozda se jednom rodi nada
i onda uspijem ti priznati da si najbolja do sada,
da s tobom nijedna ne moze se mjeriti
nema pravila, tu nema pameti...
Kad nastupi tisina mi smo dvoje ljudi
sto se ne mogu razumjeti.
I cinim pravu stvar: ne spominjem te ja.
Jezik pregrizem da ne bih opsovao,
da ne bih opsovao ovaj zivot sto ga dijelim na pola.
I kada pozelim te ja jezik pregrizem
da ne bih opsovao, da ne bih opsovao
ovaj zivot sto ga dijelim na pola.
Sto je moje, sto je tvoje, ja tako ne mogu razmisljati.
Sve smo gradili u dvoje, i sve iz temelja, sad cemo podjeliti, kome noc a kome dan...

        "Prepricavanje uvek poprimi vid spletkarenja. Cak i kad istinski zelimo da u secanju obnovimo neki dozivljaj, tacno-onako-kako-je-bilo, upadamo u zamku najgore vrste -spletkarenja sa sopstvenom dusom. Zahtev za "potpunom iskrenoscu" zavrsi se nehoticnim domundjavanjem sa sobom:
ulizicki oduzimamo, dodajemo, prekrajamo, laskajuci i kad, navodno, sebe u sebi najvise opanjkavamo.

        Secanje nije zapecacena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadrzaj: ono preobrazava proslost, upisujuci joj sadashnje znanje, iskustvo i osecajnost. Zato pricu o proslom (a svaki trenutak je vec proslost..prokletstvo vremena je upravo u tome sto retko uspevamo da uhvatimo i prozivimo trenutak, neponovljivost i punocu sadasnjosti, bez tereta proslosti i neizvesnosti buducnosti), dakle, govor o bilo cemu, treba uzeti sasvim uslovno, kao mesavinu malo nehoticnih lazi, malo stvarnog zaborava, malo dodvoravanja vlastitoj tastini i sasvim malo iskrenosti, sve stopljeno u pitku cafe creme, u koju, umesto secera, sipamo gomilu spletki."

                                                                                                M. Jovanovic